DOS MUJERES
Durante mucho tiempo, Julia no tuvo idea de a dónde iba, en qué actividad estaba la ciudad. Ya no sabía cuánto tiempo había pasado desde que todo por lo que había vivido, por lo que se había regocijado, lo que consideraba suyo, se había convertido en traición y dolor. En ese momento, su mundo estaba compuesto solo por el dolor de la traición.
Todavía por la mañana todo era bastante diferente, pero ahora ya no era una esposa feliz y satisfecha, sino una mujer que aprendió que no era la única en la vida de su esposo.
Julia y Andrei se conocieron hace ocho años, cuando eran estudiantes. La relación comenzó y, después de seis meses, Julia dijo alegremente: “¡Sí!”ante la oferta de Andria de convertirse en pareja casada. La “Luna Lunar” se limitó a unas vacaciones semanales en el mar, por lo que les resultó difícil recaudar dinero. Y luego comenzaron la vida cotidiana de los adultos.
Početak je bio veoma težak. Zarađivali su malo, posao im nije napredovao. Ipak, uprkos tome što su uvek imali malo novca i mogli da žive samo skromno, nisu gubili optimizam. Trudili su se da žive srećno i sa sadržajem. I imali su nešto više od finansijske sigurnosti – međusobnu ljubav. A ta ljubav stvarala je čaroliju: zajednička večera, koja se sastojala od instant nudli i najjeftinijeg čaja, bila je kao izuzetna gozba.
Ali vremenom je došao i bolji život. I to prilično brzo. Andrej je našao dobro plaćen posao i brzo napravio solidnu karijeru. U porodici je počelo da se pojavljuje dovoljno novca za lagodan život. I dok je Andrej napredovao u karijeri, Juliji nije išlo baš najbolje. Počela je na skromnoj poziciji i nije napredovala dalje.
Ali pre dve godine otac Andreja je ozbiljno oboleo. Stariji čovek je zahtevao stalnu brigu, pa je muž predložio Juliji da postane njegov njegovatelj:
– Draga, dobro zarađujem i mogu da se brinem o porodici. Ne bih želeo da zapošljavam tuđeg njegovatelja, bolje je da budeš ti pored mog oca, i njemu će biti lakše. A tvoja trenutna pozicija… Priznaj, mrziš je. Ne vredi onih para koje ti tamo plaćaju.
– A šta sa domaćinstvom? Ko će prati, čistiti, kuvati?
– Ne brini se za to! Ti se brini za oca, a ja ću se snaći sa svim ostalim.
I Julija je pristala. Počela je da se brine o bolesnom otcu svog muža. Andrej je učinio sve da ona i otac ne budu uskraćeni ni za šta. A reči “Hvala, ćerko”, koje je svakodnevno slušala od svog svekra, grejale su njenu dušu.
Kada je svekar preminuo, Julija je odlučila da ponovo potraži posao. Međutim, nije bilo odgovarajuće ponude. I u jednom trenutku Andrej joj je predložio da postane domaćica:
– Posao ide dobro, život je pun perspektiva, a voleo bih da se posvetiš domu, sebi i uživaš u životu.
I Julija je postala domaćica.
Jednog dana su joj bili potrebni predmeti koje je ostavila u stanu Andrejevih roditelja. Odlučila je da ode do stana, koji je već skoro godinu dana bio prazan, kako je mislila. Otvorila je vrata i ostala zatečena. Stan nije bio prazan. Uradjen je mali renoviranje, zamenjen je deo nameštaja. I iz kuhinje je izašla mlada žena, verovatno ne starija od 25 godina, a iz druge sobe se začuo smeh deteta.
– Šta vi radite ovde? – Šokirana, Julija je zaboravila da se predstavi.
– Ja sam Evgenija, a ovo je moj sin Anton. Živimo ovde. A vi ste ko?
– Vi živite ovde? Ovo je vaš stan?
– Možemo da kažemo da jeste. Stan je mog muža Andreja. A vi ste?
– Verovali ili ne, Andrej je i moj muž, i to već dugo. – Julija je pokazala ka detetu. – Mislim da je to Andrejev sin?
– Da, ovo je naš sin.
Julija je stajala zatečena, gledaći u ženu koja je stajala pred njom, držeći dete za ruku. Njen svet se sravnio, a srce joj je bilo poput kamenog blata. Nije mogla da veruje svojim očima.
– Vi… Vi ste sa Andrejom? – Julija je jedva izgovorila te reči.
Evgenija je tiho klimnula glavom. Nije im bilo jasno šta da kažu. I tako je Julija saznala nešto što je unazad učinilo celu njen životni put besmislenim. Oduvek je verovala da je razlog njihove bezdetnosti bio samo njen problem, ali sada je jasno shvatila da su problemi mnogo dublji i složeniji.
– Tako ste ti i Andrej… – nastavila je Julija, suze joj tekle niz lice, – i odjednom ovo? Sin? Mislim da nije trebalo da saznam ovako, ali stvarno… Zašto? Zašto mi nisi rekao?
Evgenija je spustila pogled, a Julija je okrenula leđa. Nije im mogla više da kaže ništa. Bolela je ta spoznaja da se sve te godine truda i posvećenosti pretvorile u jedno veliko ništa.
Dok je izlazila iz stana, Julija je još uvek bila u šoku. Ne znajući tačno kuda ide, šetala je ulicama. Posle nekoliko sati, potpuno iscrpljena i mokra od kiše, našla je staru klupu pod drvetom. Sela je, zatvorila oči i gotovo odmah zaspala.
Nekoliko minuta kasnije, probudio ju je nečiji krik:
– Griša! Stoj! Dete, pa šta to radiš?!
Kroz maglu sna, Julija je ugledala stariju ženu koja je trčala za malim dečakom. Bio je to smešan prizor. Mali dečak je trčao, sve vreme smejući se i skačući po lokvama, dok ga žena, starija i uopšte ne tako snažna, pokušavala da uhvati.
– Stoj, Griša! Nemoj u tu lokvu! – stara žena je vrištala.
Konačno ga je uhvatila i povukla na stranu. Stisnula se za leđa i gorko uzdahnula.
– Šta radiš tu, devojko? – upitala je Juliju starija žena dok je prilazila.
Julija nije ni primetila ženu koja je stajala pored nje, sve vreme gledajući kroz nju.
– Slušaj, devojko. Ti očigledno nešto ne znaš, ali ovo nije okruglo predgrađe za šetanje u ovom vremenu. Možda se ti osećaš dobro, ali ako želiš da ideš, srećno. Onda će ti biti puno bolje kad ti kažem – ovde se ne šeta, ovde možeš doći do ružnih situacija.
Žena je stajala ispred Julije, nudila joj ruku i uputila je ka svom domu.
– Pa… – odgovara Julija, pokuša da sazna ko je ona. – Pa, da. Hvala.
Počeli su razgovarati i starija žena se trudila da joj objasni da je ne brine za nje. Ponudila joj je da ostane kod nje jer nije bila sigurna da Julija ima gde da ide.
Veče je prošlo, a Julija je pokušavala da se oporavi. Starija žena joj je pričala o svom životu, o sinu, o životnim teškoćama. I dok je Julija pričala, osećala je čudnu smirenost. Počela je da deli svoju tužnu priču, pričala o mužu, o njegovoj neveri. Činilo se da je razgovor sa Marinom Stjepanovnom pomogao Juliji da shvati mnogo toga.
– Ove godine nije bilo lako – objasnila je Marina. – Mnogi problemi, zdravlje me izdaje. Moj sin se nije slagao sa ženom, a sada me podržava.
Julija je počela da vidi da sve ima svoju cenu i da je ona, uprkos svom strahu, počela da izlazi iz svoje tuge. Promenila je životnu perspektivu. Ponovo je učila da voli.
Prošlo je nekoliko meseci. Julija, Marina i Griša su postali kao porodica. Iako je njen život počeo sa tolikim bolom i tugom, ovde je, u ovim malim trenucima, pronašla neku unutrašnju mirnoću i sreću.
A onda je, jednog dana, dok je čitala Griši bajku pred spavanje, mali dečak skočio sa kreveta, trčeći ka vratima:
– Tata! Tata je došao!
Julija je okrenula glavu. U vratima je stajao muškarac. Bio je to Kolja, njen budući muž, koji je bio više nego iznenađen onim što je video.
– Ko je ovo? – pitao je, uzevši Grišu u naručje.
– Ovo je mama, tata. Mama se vratila!
I tako je Julija postala deo nove porodice, ispunjena ljubavlju koju je oduvek želela, a koja je konačno došla. Nakon mnogo bola i duge potrage za smirenjem, sve je došlo na svoje mesto.
I samo jedan susret sa Andrejom je bio dovoljno da Julija konačno reši sve. Službeni susret, susret sa čovekom koji je bio njen muž, završio je jednostavno:
– Pozdrav, kako si? – pitao je Andrej, gledajući u Juliju.
– Dobro sam, hvala. A ti? Izgledaš kao da si izgubio sve, kao što sam i ja.
– Da, razveo sam se. Dete nije moje. Sve je to bila obmana.
– Nema veze, Andrej. Sada je sve u prošlosti. Zbog toga ti nije više ni mesto u mom životu. U životu imamo dovoljno novih stvari, novih ljubavi, novih prilika.
Julija je okrenula leđa i otišla do Kolje, svog pravog muža. Sa njim je bila srećna. Sa njim je sada imala sve što je želela, i ljubav i porodicu.
